Analize

Pogled na 2019. – Srbija

Treći i posljednji dio pregleda prošlogodišnjih događaja. U ovom dijelu bavimo se situacijom na političkoj sceni i aktivnostima radničke klase u Srbiji tijekom 2019. godine.

(Foto: espreso.rs)

Na političkoj sceni, talas protesta koji je već prethodne godine bio na izdisaju do sada je potpuno splasnuo. Građanske protestne šetnje, koje su se sa prekidima održavale od 2017. godine, prvo kao „Protiv diktature“ a onda kao protesti „1 od 5 miliona“ praktično su izgubile momentum ne rezultujući ničime. Protesti, ionako lišeni čak i nekadašnjih nominalnih pretenzija na šire socijalne zahteve, svedeni su na aktivizam fokusiran na bolju predstavljenost opozicionih partija u medijima percipiranim kao režimskim.

Ovi zahtevi za medijskim prisustvom i fer izborima činili su okosnicu retorike opozicije, tu misleći prvenstveno na oportunistički heterogen Savez za Srbiju koji okuplja parlamentarne i vanparlamentarne partije; od nacionalističkih Dveri, preko građansko-konzervativne narodne stranke, socijal-liberalne Stranke slobode i pravde i Demokratske stranke, do, sada već praktično nepostojeće, socijaldemokratske Levice Srbije, koja se i formalno utopila u Stranku slobode i pravde.

Kako se tokom godine iskristalisalo da će parlamentarni i opštinski izbori biti održani u prvoj polovini 2020., dominantno pitanje unutar opozicije postao je predlog bojkota izbora. Ideja da se na izbore ne izađe zbog navodnih nepoštenih uslova, što bi ih učinilo nelegitimnim, ima i svoju drugu stranu – alibi za nedostatak podrške opozicionim partijama čiji su lideri mahom učestvovali u vlasti u prethodnom periodu i kompromitovani su korupcijskim skandalima i nepopularnim političko-ekonomskim merama. Ovo se jasno vidi iz odluke pojedinih stranaka da ipak učestvuju na izborima, ali u onim opštinama u kojima uživaju podršku.

Neslaganje oko izlaska na izbore samo je jedna od tačaka cepanja unutar opozicionog bloka. Trvenja između nacionalističkog i liberalnog krila opozicije, kao i sukobi unutar samih partija, poput čistke omladine Demokratske stranke dodatno urušavaju stabilnost oppozicionog fronta i umanjuju već minorne šanse za skoru smenu vlasti.

Čak i ako bi do nje došlo, nikakve kvalitativne promene relevantne za borbu radničke klase ne bi bilo – kao i sve značajnije političke partije od početka višestranačja u Srbiji, trenutna opozicija listom zagovara minimum socijal-liberalnog programa; kao i svaki put do sada sprovođenje makar i takvog programa svelo bi se ipak na nužnost održavanja državnog budžeta rezovima u javnom sektoru i privatizacijama, na nužnost održavanja rasta privatnog sektora agresivnim razvojnim politikama, subvencijama i deregulacijom politike zapošljavanja.

Što se tiče vlasti, situacija se nije značajno promenila u odnosu na prethodnu godinu. Razvojne politike ogledaju se uglavnom u megalomanskim javno-privatnim investicionim projektima u oblasti nekretnina i infrastrukture, obično u partnerstvu države i investitora iz inostranstva.

Pogibija dva radnika krajem 2018. na gradilištu „Beograda na vodi“, krunskog dragulja državno-privatnih urbanističkih projekata vlasti, bila je događaj o kojem se dosta govorilo u javnosti tokom prošle godine. Ovi radnici bili su angažovani kod firmi Kopra i Stars, podizvođača austrijske kompanije Strabag. Uprkos pritiscima da se detalji ovog slučaja rasvetle, ministarstvo rada, policija i građevinska inspekcija istrajavaju u neobjavljivanju detalja istrage. Sudbina ovog slučaja još uvek je neizvesna. Nažalost, u 2019. godini na radu je poginulo pedeset četvoro radnika, prema podacima ministarstva rada – krvavi rekord za poslednjih trinaest godina.

Na zapadu rasprostranjena praksa angažovanja nisko plaćenih privremenih radnika iz zemalja kapitalističke periferije stigla je i u Srbiju. Saznanje o ovome stiglo je u medije i širu javnost krajem godine, kada je oko sedamdeset radnika iz Indije angažovanih na izgradnji saobraćajnog Koridora 11 stupilo u štrajk zbog neisplaćivanja plata i loših uslova rada. Ovi radnici američke firme IDEA Capital LLC sproveli su seriju obustava rada zahtevajući isplatu zaostalih zarada. Ovi radnici smešteni su u skučena privremena naselja izvan grada, angažovani pod ugovorima koji nisu legalni prema srpskom zakonodavstvu i propisuju novčane kazne radnicima za neispunjenje kvota i kršenje pravila poslodavca, kao i mogućnost otkaza bez najave i objašnjenja. Ovo je objašnjeno time da je poslodavac američka firma, te da sledi američku regulativu rada. Iako srpsko zakonodavstvo ovo ne dopušta, država na ovo otvoreno kršenje zakona žmuri, nastojeći da zaštiti sopstveni infrastrukturni projekat. Konačni ishod serije štrajkova radnika IDEA Capital LLC još uvek je nepoznat. Za sada ovi radnici uživaju ubedljivo najgori tretman u državi, lišeni čak i nominalne zakonske zaštite, ali su ujedno primer borbenosti i samoorganizacije čak i u najgorim uslovima.

Praksa angažiranja privremenih radnika iz Azije pojavila se i u Srbiji. Indijski radnici na Koridoru 11 krajem godine su stupili u štrajk zbog niskih plaća i loših uvjeta rada. (foto: Bilten)

U striktno privatnom sektoru situacija je malo drugačija. U Beogradu i većim gradovima sve češće se otvaraju ispostave multinacionalnih korporacija koje zapošljavaju veliki broj srednje- i visokoobrazovanih radnika na radu u korisničkoj podršci, odnosno kol centrima. Uslovi rada u ovom sektoru drastično variraju, a sindikalno niti bilo kakvo radničko organizovanje praktično ne postoji.

U unutrašnjosti investicije se, kao i do sada, uglavnom ulivaju u subvencionisane industrijske pogone stranih fabrika koji zapošljavaju mahom nekvalifikovane i nisko-kvalifikovane radnike. U industrijskom sektoru, godinu je obeležila serija manjih štrajkova.

U fabrici Gorenja u Valjevu, u sklopu kineske kompanije Hisens, preko 1.300 radnika je u oktobru/listopadu stupilo u jednodnevni štrajk. Štrajkači, uz podršku Asocijacije samostalnih i nezavisnih sindikata i Samostalnog sindikata metalaca Srbije, tražili su da im se na ime posebno teških uslova rada tokom leta jednokratno isplati po 5.000 dinara, zatim da se isplate zaostali troškovi prevoza, potom da se poštuje „terminski kalendar“ koji se donosi početkom godine sa rasporedom radnih i neradnih dana. Najavljena je i petodnevna obustava rada, međutim od ovoga se odustalo nakon što se Gorenje se obavezalo na ispunjenje uslova do kraja godine.

Takođe u oktobru, radnici nemačke firme Drekslmajer u Zrenjaninu stupili su u spontani štrajk, nezadovoljni platom. Devetog oktobra, mašine su zaustavljane u sve tri smene. Prema portalu mašina.rs, ovaj štrajk, organizovan bez podrške sindikata podržalo je osamdeset procenata od skoro šest hiljada radnika fabrike (većinom zaposlenih bez ugovora na neodređeno vreme). Drekslmajerova reakcija bila je suspendovanje sa posla trideset dva radnika, verovatno identifikovanih kao kolovođe štrajka, zbog „kršenja radne discipline“ i „nenajavljene obustave rada,“ a mesečna plata im je za kaznu smanjena na oko 10.000 dinara. Nakon reakcija radnika na ovu meru, inspekcija rada je reagovala i utvrdila da je ovakva mera nelegalna, efektivno poništavajući suspenzije, a protiv Drekslmajera je pokrenut i prekršajni postupak. Kao ishod štrajka, u decembru/prosincu je Drekslmajer povećao plate operatera za 13,3%. Uprkos tome, loši uslovi napornog smenskog rada ostaju, kao i suspenzije nekolicine najbuntovnijih radnika koje su još na snazi. U Drekslmajeru odnedavno funkcioniše i ogranak sindikata Sloga, međutim daljih naznaka o nastavku štrajka za sada nema.

Jako vrela situacija bila je u javnom sektoru, pogotovo među radnicima Pošte Srbije, koji nakon štrajka 2017. godine održavaju kontinuitet borbe za veća prava i visok nivo radikalnosti. Ove godine stupili su u dve instance štrajka: u martu/ožujku i u decembru. Izazvani tenderom za kupovinu luksuznih službenih automobila za rukovodioce Pošte koji je raspisala direktorka Mira Petrović i pored hroničnog problema zaostalih plata, inače među najnižim u javnom sektoru, radnici Glavnog poštanskog centra u Zemunu su u martu stupili u štrajk, zahtevajući isplatu zaostalih zarada i njihovo povećanje. I pored policijske represije i pretnji otpuštanjem, štrajku su se pridružili i radnici poštanskih jedinica širom Srbije, što je dovelo do toga da Ministarstvo unutrašnjih poslova direktno interveniše u tok pregovora, koji su nakon deset dana štrajka zaključeni uz dogovor o formiranju radne grupe koja bi trebalo da sprovede odobrene zahteve.

Međutim, nakon što su se nakon isteka roka za njihovo ispunjenje pružena obećanja pokazala kao mrtvo slovo na papiru, radnici GPC Zemun su u decembru ponovo stupili u divlji štrajk, tražeći zarade u visini republičkog proseka, insistirajući da ovaj put neće odustati dok nedvosmisleno ne dobiju ono što žele. U roku od samo nekoliko dana štrajk se drugi put, sada još šire i intenzivnije, proširio na pošte u celoj Srbiji – većina poštanskih jedinica obustavilo je isporuku svih pošiljki izuzev najhitnijih, gotovo u potpunosti parališući poštanski saobraćaj u zemlji. I pored navale suspenzija, čiji ukupan broj se prema procenama kreće između nekoliko stotina pa do čak pet hiljada, štrajkački talas, velikim delom organizovan nezavisno od sindikata, se isključivo širio. Nakon još deset dana blokade postignut je dogovor po kome su sve suspenzije povučene a plate u javnom preduzeću povećane tako što je 12.500 radnika na tehnološkim poslovima, inače najniže plaćenim, dobilo povećanje plate za 13,1%, a preostalih 2.500 radnika povećanje u iznosu od 6,1%.

Radnici Pošte Srbije prošle su godine stupili u divlji štrajk za veće plaće. Štrajk je završio pobjedom, usprkos vrlo snažnom pritisku od strane državnog aparata. (foto: espreso.rs)

Sindikati aktivni u Republičkom geodetskom zavodu – „Jedinstvena organizacija sindikata“ (JOS), „Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata“ (ASNS) i „Nezavisnost“ stupili su u februaru/veljači u štrajk zbog smanjenja plata radnika. „Bahatost, nasilničko ponašanje, mobing i diskriminacija zaposlenih, nepoštovanje Sporazuma o prekidu štrajka iz decembra 2015. i januara/siječnja 2019., neisplaćivanje povećanja zarada od pet odsto po odluci Vlade, selektivna isplata paketića za decu, način trošenja budžetskih sredstava, kredita svetske banke, donacija i prelivanje budžetskih sredstava u privatni sektor“ štrajkački odbor je saopštio kao razloge za štrajk, zahtevajući isplatu zarada i smenu direktora Borka Draškovića.

Država i uprava RGZ odgovorile su na štrajk žestokim merama – krivičnim prijavama protiv štrajkačkog odbora, zbog navodnog kršenja zakona o štrajku, pretnjama otkazima. Vlada je donela čak i uredbu o minimumu rada, gde je katastar praktično stavljen u rang hitne pomoći i drugih službi u kojima potpuna obustava rada nosi sa sobom mogućnost krivičnog gonjenja. Uprkos ovome, štrajk je nastavljen a ova odredba poslata je pred Ustavni sud. Usijana situacija trajala je do dvanaestog aprila/travnja kada je štrajk ipak obustavljen nakon što se vlada obavezala da će do maja ispuniti zvanične zahteve. I nakon prestanka štrajka, međutim, nastavljene su represalije protiv pobunjenih radnika. Usledili su brojni otkazi, premeštanje na radna mesta udaljena po pedeset kilometara od mesta stanovanja, kao i na manje plaćene pozicije. Osim toga, sindikatima JOS i Nezavisnost oduzeta je zvanična moć pregovaranja u ime radnika RGZ-a, nakon što je rukovodstvo tendencioznim obračunom članstva ovih sindikata zaključilo da ne ispunjavaju zakonski minimum reprezentativnosti. Sve ove mere sprovođene su pod plaštom procesa reforme i sistematizacije rada katastra, a u oktobru, bivši štrajkači su izjavili u otvorenom pismu da vlada još nije ispunila zahteve iz sporazuma koji je potpisala.

Prosvetni radnici počeli su školsku godinu simboličnim štrajkom skraćivanjem časova na trideset minuta. Ovako su zaposleni u 670 škola u Srbiji, uz podršku Unije prosvetnih radnika, skrenuli pažnju na nepoštovanje dogovora prosvetara i vlade od prošle godine, kojim je završena tadašnja serija obustavâ rada. Glavni zahtev bio je uvođenje školstva u viši platni rang javne službe službe čime bi se radnicima obezbedile globalno veće zarade. Štrajk je privremeno obustavljen nakon što se vlada obavezala na delimično ispunjenje uslova, međutim, ni do potpunog ispunjenja zahteva ni do nastavka štrajka još uvek se nije došlo.

Još jedan važan primer borbe u 2019. ne dolazi sa radnih mesta. Kao i tokom prethodne dve godine, nastavlja se državna politika stimulacije izgradnje mini-hidroelektrana. Ova postrojenja o kojima smo pisali i prethodne godine često se grade u zaštićenim prirodnim područjima, drastično štete postojećim ekosistemima i u mnogo slučajeva praktično onemogućavaju egzistenciju lokalnog stanovništva, lišavajući ih izvora vode. Još jedanput, meštani sela Rakita istakli su se borbenošću i istrajnošću u protivljenju izgradnji elektrane.

Kada je, nakon dugotrajnih protesta 2018. i zabrane nastavka radova od strane građevinske inspekcije izgradnja ipak nelegalno nastavljena, meštani Rakite intenzivirali su svoj otpor. Tokom godine, magacin na gradilištu je spaljen, bager sabotiran (navodno eksplozijom) a bilo je i fizičkih sukoba između meštana i obezbeđenja gradilišta. Zbog nastavka radova uprkos zabrani, protiv investitora Gorana Belića je podneta krivična prijava.

Sukobi lokalnog stanovništva s investitorima oko izgradnje mini-hidroelektrana nastavili su se i ove godine. (foto: DW)

Izgradnja mini-hidroelektrane na Staroj Planini takođe je trajno obustavljena. Nakon fizičkog sukoba meštana sela Topli Do sa investitorom Draganom Josićem i njegovim obezbeđenjem (u kome je investitor izvukao deblji kraj) od izgradnje se definitivno odustalo.

Ovi sjajni primeri, nažalost, izolovani su slučajevi. Privatno-javnim partnerstvima zamišljena je izgradnja 850 ovakvih elektrana, a država, kao i većina privatnih investitora, za sada od tog plana nemaju nameru da odustanu. Za suprotstavljanje celokupnom projektu biće neophodna šira organizacija i mreža podrške koja prevazilazi leve i ekološke aktivističke krugove ali, za početak, otpor svakako postoji.

Još jedan hvale vredan primer organizovanja izvan tradicionalne sindikalne strukture dolazi iz Kraljeva gde su radnici lansirali fejsbuk stranicu „Ujedinjeni radnici Kraljeva.“ Ova stranica funkcioniše prvenstveno kao baza za prikupljanje i objavljivanje dojava o maltretmanu radnika u ovom gradu, ali i kao inicijator gonjenja i pritiska na firme i vlasnike koji su odgovorni. Za samo par nedelja postojanja URK, dve Kraljevačke kompanije završile su na sudu zbog neprijavljivanja radnika (praktično: neisplaćivanja doprinosa i minimalca i utaje poreza) zahvaljujući anonimnom delovanju ovog kolektiva.

Vredelo bi pomenuti i aktivnosti pokreta protiv iseljenja, centriranog oko aktivističke koalicije „Krov nad glavom“, koji je u protekle dve godine imao uspeha u sprečavanju iseljenja širom Srbije, pre svega u Beogradu i Novom Sadu – možda na duže staze je još bitnije to što su uspesi takvih akcija protiv iseljenja izazvali i sve češće instance sličnih, potpuno spontanih akcija otpora izvršiteljima na susedskom nivou. Bitno je primetiti da je, sem radničkih štrajkova, ovo verovatno bio jedini vid masovnog otpora koji je vlast organizovano pokušavala da uguši, što direktnom policijskom represijom protiv aktivista i hapšenjima, što donošenjem izmena Zakona o izvršenju i obezbeđenju, važećih od početka ove godine, kojima se ometanje izvršenja kažnjava novčanom sumom između 10.000 i 200.000 dinara. Iako otpor izvršenjima još uvek traje, postoji svest o tome da akcije protiv iseljenja svakako neće moći da se nastave u dosadašnjem intenzitetu – mnogi aktivisti „Krova nad glavom“ su, u želji da „prenesu borbu na drugi nivo“, završili kao deo trenutnog projekta izgradnje široke level partije sa parlamentarnim ambicijama, pod pokroviteljstvom Socijaldemokratske unije. Problematika iseljenja, nažalost, nije uspela da se politizuje na suštinskiji način.

Akcije protiv deložacija pod kapom koalicije “Krov nad glavom” nastavile su se i 2019., no država je ovom obliku otpora odlučila stati na kraj donošenjem novih zakona koji predviđaju veće kazne za blokiranje deložacija. (foto: Facebook)

Verovatno najpozitivniji trend radničkih borbi 2019. jeste ofanzivnost zahteva. Pre nego borba za održanje quo ante bellum socijale i radnog prava, karakteristična za klasne sukobe u bivšim zemljama realsocijalizma, radnici su u većini sporova agresivno zahtevali više novca, bolje uslove, aktivnom borbom sabotirali i obustavljali masivne projekte usmerene protiv njihovih interesa, gotovo paralizovali poštanski saobraćaj i važan deo državne administracije mesecima. Mnogi sporovi okončani su nominalno u korist radnika, a intervencijom države. Iako nas ovo treba ohrabriti, ne smemo gubiti iz vida da ova arbitraža svakako nije nepristrasna, te da se sudija itekako kladi na jedan od timova. Ipak, godina je predizborna a vlast spremna na veće kompromise nego obično. Nakon što cirkus ponovo prođe, sledi povratak starim udarcima i rezovima a do tada, nadamo se, bićemo još spremniji.

Pročitajte i prethodne dijelove analize:

Pogled na 2019. – Hrvatska i svijet

Pogled na 2019. – Slovenija

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *